Malo ko razume, kako smo to bolesni, a ništa nam vidno ne fali. Ja sam Mirjana Mladenović rodjena 1979.god. i veliki borac.
Ali moji problemi počinju posle drugog porođaja, učestala gušenja, borba za vazduhom, umor. Sa godinama sam se već srodila sa takvim načinom zivota, onda kreće sve lošije, hitna, urbazoni, aminofilini više ne pomažu.
Najgore je bilo kad više nisam mogla da sakrijem od dece. Počela sam da se predajem, da se borim za još samo jedan dan, jedan udah. Dijagnoze lutaju od infarkta, kičme možda astme… ništa od analiza, rengen mi zakazuju tek za tri meseca i kreću da mi daju trodon venski. I sasvim slučajno dolazimo do instituta i dr Hromis, decembar 2016.god. konačno vidim da mogu da nastavim da živim i lečim se, da budem tu za moju porodicu. Briga, pažnja i nada da ću moći ne samo da doživim ćerkinu maturu već da budem tu za nju i sina, porodicu i prijatelje i dalje, nemerljiva zahvalanost svima na institutu.
Već godinu dana primam biološku terapiju. Moj život se vratio u normalu, ponekad zaboravim da sam bolesna.
Radim, deca ponovo imaju odmornu mamu, prijatelji nasmejanu i društvenu Mirjanu. Kao dugogodisnji fokloraš igram, odlazim na probe foklora. Živim, ali se svakog dana setim da nisam mogla da hodam od kuhinje do dnevne sobe, da sam funkcionisala aktivno samo šest sati dnevno. Dišem, bez pronizona i dodatnih pumpica, odlaska u hitnu pomoć.
I pričam svima, da može da bude bolje, da stručnost doktorke i osoblja u Kamenici treba da vide doktori opšte prakse iz unutrašnjosti. Meni i mojoj porodici je biološka terapija vratila normalan život i nadam se da će tako biti sa ostalim ljudima koji se bore za vazduh svakog dana i piju gomilu lekova.
Nadam se da će moje iskustvo nekome pomoći, da će se neko pronaći u našim pričama i potražiti pomoć na pravom mestu, dobiti pravu dijagnozu i terapiju.
Hvala, veliko hvala!
